Вичи, зови, прети, аја!... Нема га. Као да је у земљу пропао. Вратим се, да видим, да се није вратио сестри и матери. Водоскок се види готово са свију крајева парка. Застанем мало. Шта ће они рећи, ако не буде дошао, а виде, да се и ја враћам без њега, и таман хтеднем још једном да га викнем, док он из једног џбуна на ме: „ба!!..“ Признајем да сам се чисто трг’о. Он ме дочепа за руку и стаде скакутати, па ће тек рећи:

— Видео сам те, кад си онамо отишао да ме тражиш.... Ти ме вичеш, а ја нећу да се одазовем. Ти велиш: ми одосмо, кочијаш неће да чека, а мајка и сејка седе онде на клупи. Та ти лаж није добро упалила! И тако дођосмо до водоскока. Мајка скочи да га као мало покара, а он отрча својој сестри, обеси јој се о врат, па јој стаде причати, како ме је поплашио. Она на њега очима да ћути, а он својим образом прошашољи по њеном образу, па се од једном истрже, дочепа мајку за руку,