— А, где, Малиша опет некуд штук’о! повика капетаница Цана. Овај немирко, чим смо сишли с кола и ушли у парк, стао је летети на све стране. Нисмо га могли задржати. Мало мало, па му мајка викне: „Малиша, куд ћеш тамо?... Врати се!... Одмах!.. Ако се изгубиш, шта ћеш онда?!“

И он би се покуњен вратно.

- Али сад се станемо сви на све стране обазирати. Нема га. Ја га, у два три пута, викнем — колико игда могу; аја, не одзива се. И г-ђа капетаница и г-ђица Рокса узнемирише се. Обе погледаше у ме, као да би ме упитати хтеле: шта да се сад ради?...

— Молим вас, ви само седите на ову клупу и пазите да од куд не избије, а ја ћу њега сад наћи, рекнем им. И онда пођем оним стазама што су се провлачиле кроз висока дрва и густо зелено шибље. Ишао сам полако и на све стране мотрио, а, с часа би на час, повикао: Малиша!... Где си!... Ми, богме, одосмо!... Кочијаш неће да чека!