чини ми се, не би ме тако обрадовао, као овај капетаничин предлог. У том изађе и г-ђица Рокса. Била је нешто бледа. Поздрависмо се. Она се, истина, као мало осмехну, али јој је и тај осмех био сетан и усиљен.

„Боже, шта је овој девојци?!“ помислим у себи. — — — — — — —

Одвеземо се у Топчидер. То беше одиста ведар и пријатан дан. Прошле је ноћи тиха и блага кишица освежила и расхладила ваздух. Путем ни труни прашине. Кад уђосмо у зелене сводове од топола, опазио сам да се лице Роксино поче, мало по мало, разведравати. Топчидерском дољом пирушио је тих и свеж поветарац, а тополово и јасиково лишће шуморило је својим заносним шумором.

— Е, Топчидер је много лепши, но што сам га замишљала, рече г-ђица Рокса, кад пођосмо зеленилом уоквиреним стазама, што се тамо амо гранају и провлаче кроз безброј цветних леја и бокорја, који су чисто пламтели најразличнијим бојама ружа, каранфила,