мислим, ја им испричам, како сам се тврдо надао, да ће ме, као државног питомца, послати у Париз, да тамо довршим права, и како сам и дан и ноћ био навадио, да се у француском језику што више извеџбам, па избор паде на друге — куд и камо неспремније моје другове....

Ја још и не доврших све што сам им хтео казати, а Рокса ме чедно погледа, лице јој се замрачи, а нека врста бледила плину јој преко чеда и образа. Она погледа преда се. Замисли се и сневесели. И то нисам опазио само ја. То су сви опазили. — — — — — — — — — — —

Сутра дан им одем опет.

— Баш добро кад си дошао, окренуће капетаница Цана. Мића има ваздан којекаквих службених „визита,“ а ми хајдемо мало у Топчидер. Леп је дан; а Рокса још није била у Топчидеру. Нека и то види. Бог зна, кад ће се овако опет доћи.

Да ми је ко понудио царево благо,