права, док ће на то капетан Мића рећи:

— Јест, синко, да богме, да свршиш права, да свршиш и никако друкчије. То ти је потребно, као гладном залогај хлеба! Нека си само свршио, па се за друго не старај! Србија иде унапред. Она треба учених људи. Ми смо петљали и крпарили како смо знали и умели. Ви већ морате друкчије отпочети. Ја не смем ни да поменем, шта још ваља започети и довршити, па да Србија постигне оно без чега јој правог живота нема. И ту треба не само више снаге, више воље, но више и вештине и знања. Зато, синак, учи, учи добро!... И — сврши. Кад метнеш сведочанство у џеп да си свршио, онда ти је отворен цео свет!...

— Па и те две године проћи ће брзо. Боже само здравље! рече капетаница Цана, која је тим хтела рећи, да се и она слаже с капетаном Мићом.

Да би им показао, да и ја тако исто