Малише, који ми приђе, шчепа ме за руку, сави својом анђелском главицом мало у лево, као оно кад хоће да се мази, па ми рече:

— Хоћеш, хоћеш.... да дођеш!... Ми нећемо вечерати до год ти не дођеш! рече ми он као претећи и погледа у своју сестру, као да је очекивао, да и она то потврди.

Рокса је сањалачки гледала преда се; али се видело, да су јој мисли биле негде на другој страни.

— А, синак, нема ту: нећу, не могу! Ваља ти доћи, ја како; а особито кад те и мој Малиша зове!... После, имам и ја да те питам и за моју Љубовију и за моје Љубовиђане.... Бог зна, кад ћемо се овако опет састати, — додаде капетан Мића.

Наравно — дошао сам. Дошао сам на сахат пре вечере.

Не знам, како то би, те се поведе реч о моме школовању и о томе, кад ћу свршити

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца