Шта ради моја другарица Иконија? упита ће ме од једном капетанова Рокса, а једнако гледа у онај албум.

— Морам вам признати, да нисам имао куражи да им свратим. Него долазио нам је газда Степан. Сви су остали здрави, али су за Вељом као побијени.... Звао ме је да им одем; али ја, просто, не могох од туге и жалости....

— И ви сте могли проћи, а да им не свратите?!.. А њима би, знам, свима мило било, рече г-ђица Рокса с неким анђелским прекором. — — — — — — — — —

После је било триста других питања, док ће капетаница окренути:

— Довече код нас на вечеру!... Истина, нисмо код своје куће; али, свеједно, ми вас не двојимо од своје деце.... Шта је дао Бог, Ви ћете бити задовољни.

Ја нисам знао, шта да јој на овај срдачни позив одговорим. Станем се затезати; али сам и сам опазио, да ми је то неспретно ишло. То су сви морали приметити, сем