Бог послао, да нам каже за оног хећима у Зворнику.

— Бога ми, нека говори ко шта хоће, ови су турски хећими врло искусни. — И овај је некакав Грк, или Јерменин. Грчки говори — фарси. Он ми одмах рече, чим је рану прегледао: не бојте се. Неће му бити ништа. Мало ће више лежати и то је све. — рече капетан Мића.

— Збиља, како су ваши? Пишу ли вам? Ми Љубовију још не можемо да прежалимо, окрете од једном капетаница Цана и погледа смешећи се у Роксу. Рокса је, међу тим, превртала некакав албум, али сам опазио, да јој се образи запламтеше, кад оно њена мати рече: „ми Љубовију још не можемо да заборавимо.“ — А шта се чује за јаднога Вељу?... Ништа.... штета за оног младића!... А она црна мајка — убиће се.

Ја им испричам шта сам знао.

— Кад сте пошли за Београд, јамачно сте мало свратили кући чича-Дакиној....