— Мати, ево г. Стеве, дошао је!... Одмах сам га познао!

Оно, што је моја душа у томе тренутку осећала, не да се описати. Срце ми је почело необично да лупа; а некака јара да ме просто угуши.... Они ме сви дочекаше на вратима. Капетана Мићу и капетаницу Цану пољубим у руку, а они мене у чело.

После пружим руку Рокси.... Ја сад, управо, и не умем да кажем, како је то све било. Био сам веома узбуђен. Рокса ми се учини још много лепша, но што сам је у Љубовији видео. По лицу јој беше плинула некака небеска драж; а у очима јој се огледао један читав свет. Да ли сам јој што рекао, да се убијем, не знам.

Капетаница ће рећи прво:

О, г. Стево, како нам је мило што вас опет, здрава и весала, видимо! А, бога ми смо се и ми били препали. Него хвала је Богу!... Видиш, Мићо, па ово је лепо зарасло! Много се и не познаје, а кака је то грдна рана била!... Ону је жену сам