Кућу старога Селака нашао сам и без питања. Још из далека смотрим на капији Малишу, брата Роксиног. Осетио сам како ме поче обузимати нека ватра. Приђем му.

— Познајеш ли ме? упитам га. Он ме стаде мерити. Осмехну се, па ће ме тек упитати:

— Је ли то оно, што те је ударио чика Дакин Веља?

Ја га загрлим и пољубим.

— Јест, то је оно; али је, видиш, прошло, прошло са свим, — одговорим му.

Он ме шчепа за руку.

— Хајдемо горе! Мене су послали да те овде дочекам, да нашу капију не прођеш.

Боже, ала су добри ови људи! Мени се чини, да се они почињу губити у нашем друштву.... Пођем с Малишом; али сам лепо осетио, како ме снага издаје. Једва сам се успео уз степенице. Пред нама дугачак ходник, сав у стаклету. Малиша ме пусти. Отрча напред. Чуо сам кад викну: