изабраше са свим друге, а моје учење француског језика оде као под лед. Ово ме је јако растужило. То је прва неправда коју сам на путу живота свога сусрео. Она ме у мало не помете. Био се бејах решио, да напустим школу. И ја бих то с места учинио, да ми газда Миле не каза, да се нашао с капетаном Мићом, да је за ме питао и рекао да их посетим у два по по дне, у кући старога Селака, одмах више Тоскине чесме. О, како ме је ова вест обрадовала! Оне срџбе на неправду неста — као да је ни било није. Од један па до два по по дне, учини ми се читава вечност. У мени се пробудише све оне и миле и тужне успомене. Јадни ми Веља први изађе пред очи. Шта ли је с њим? Од кад је одведен у Сребрницу ономе оџи што даје записе од те несрећне болести, — више о њему ништа чуо нисам. — Газда Миле ми рече: они су у стану код неке њихове рође. Дакле, ту је и г-ђа капетаница Цана, ту је и Малиша, — ту је и Рокса. —