сто стоје као и пре. После не смедох гасити свећу. И једва сам пред саму зору мало заспао. -

Сутра дан одем и упишем се у другу годину права. Неки од Вељиних другова видеше ме и стадоше за њ питати Кажем им. И они су били нешто чули, али нису веровали.

У вече их се искупи око десетак у мојој соби. Дође и Срета. И њима сам морао све редом испричати. Сви ми приђоше да виде ожиљак, што ми га је преко чела оставио Вељин ударац.

— Море, овај баш гађ’о! повика Рајко Мирчетић.

— И то по сред ћеманета! додаде мали Лазица, као шале ради.

— Прој’те се, људи, ово није за шалу! Зар не видите да овде човек у длаку није платио главом?! рећи ће Мика Узуновић.

— Па каза ли ти штогод штогод, кад те овако душмански удари? упита Јовица Лекић.