је онај узвишени престо, на коме седи неумитни судија, што суди свакој нечистој савести.... И ја то вече, ту ноћ, ту самоћу никад заборавити нећу. Дуго нисам могао заспати. Пред мојим се очима смотавало и одмотавало оно чудесно клупче моје прошлости, моје садашњости, па чак и моје будућности. Све је то, у најразличнијим сликама, преда мном продефиловало. И таман ми се почеше очи склапати, а мени се учини, као да се неко поче мешкољити на Вељином кревету. Мене подиђоше хладни мравци. Хтедох да викнем — не могу. Да ја ово не спавам?... Не. Будан сам. То лепо знам. На Вељин кревет нисам смео ни да погледам, па и опет сам видео како се неко лепо диже. То је био он. Он — Веља. Видео сам, како је зинуо, па на ме гледа и спрема се, да скочи и да ме удави. И он полети. Мене оно жигну кроз главу. Скочим. Био сам сав у голој води. Лепо сам осетио како ми срде лупа. Ослушнем. Ништа се не чује. Упалим свећу. Нема никога. Вељин кревет, његов