— А онако мудар и паметан момак! Кад нешто каже имаш шта да чујеш.... Ето, тако, видиш — само да човек више жали, додаде газда Миле.

— Него опет, може Бог дати — да и оздрави. Има прилика.... Како би било, Миле, да им поручимо за ону жену из Мале Иванче? Она то, кажу, као руком односи....

— Прој-се, Јело, Бога ти, бапских послова! Ту данас не помажу ни најискуснији доктори, те ће што знати твоја баба Наста из Мале Иванче. — рече газда Миле гласом, којим је хтео рећи: „Веља је био и прошао!“

У вече ми би тешко кад пођох да легнем. Соба ми је изгледала пуста. Вељин кревет и астал још стоје. Чинило ми се, сад ће и он од некуд да бане. Мене поче обузимати нека неразговетна страва. Самоћа није нигда сама. Она је сама собом тајанствена. Она нам пред очи износи незнане светове. Самоћа је још нешто. Она

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца