а он се нешто развикао. Не знам шта ми би да станем. И лепо чујем како по соби хода и нешто виче, док ће ударити ногом о патос и повикати: „и они крију од мене!... Али се то не да сакрити. Ја видим: завера и ништа друго; али ћу јој ја похватати све конце!... Не знам само да ли је у то и он умешан?... Дао би Бог, да није.... А ја бих му овим ноктима гушу ишчупао!“, И онда се од једном врата отворише. Он ме мрко погледа, па ће одједном викнути: „а кога ви овде прислушкујете?! — „Бог с вама био, г. Вељо, ја нисам никог прислушкивала.“ одговорим му. Он се на моје речи чисто трже. Диже главу. Погледа ме. И као да ме тек сад познаде. Чисто га би стид. Он ми само рече: „а, ви сте то, газдарице!... Опростите!... Ја сам мислио,“ рече, и руком пође челу, а погледа преда се, као да се хтео нечега сетити. И онда затвори врата.... Ето, то до сад нисам смела ником да кажем, а и да сам казала, која вајда?...