XI

Ја опет остадох код мога газда Мила. А и куд би ни другу страну? И он и газдарица Јела дочекаше ме као свога сина. Све су знали. Све су чули. Жале јаднога Вељу, као да су га родили. Жале њега, жале његову младост; жале његовог кукавног оца; жале његову несрећну мајку, жале целу његову кућу. Газдарица Јела дубоко уздахну:

— А, каже мени баба Стојка: „оно момче није при свему здрављу. Јеси ли опазила, дијете, како му је мутан и плашљив поглед?... Као да гледам мога веселог Живу.“ — Па и ја сам се једном била препала од његова погледа. Пођем у сарачану да нешто узмем. Кад прођох поред ваше собе,

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца