коња од неког Љубовиђанина. Омалено дораче, ама живо и ватрено.

— А гле, зар ћеш да јашеш на овоме јарчићу?!.. Не’ш Бога ми! повика писар -Јова.... Гавро!...

Гавра пандур те преда њ.

— Хајд’ да се спремиш! Оседлај мога кулаша, а спреми и твога путаљчића, да пратиш г. Стеву до Ваљева. Одмах!

У Гавре није било поговора.

Мало се успротиви мој зет Марко. Би га као мало и стид, што ми није нашао бољег коња, па стаде доказивати, да је Перишин дорачић издржљив и да се добро јаше. И ја сам морао узети у заштиту свога зета, али нам ништа не поможе. Моја сестра не хтеде рећи ни речи, али се видело, да јој је било мило што је ову измену учинио писар Јова, а нарочито, што ће са мном ићи и Гавра пандур. Саватије латов рече, да је најбоље, да од Пецке окренемо на Ставе; мој зет примети, да