на врху расцвета и само видиш како одлећу цепчице. За ово су од неког морали дознати Турци јер, кад сутра дан, спроводећи их, бесмо на домак Сакару и Малом Зворнику, а капетану Мићи приђе стари Мустај бег Османовић, па му рече: „е, валах, капетане Мићо, на ономе ти лијепо хвала од свију нас Сокољана! Ко, бива, туђ образ чува, и његов ће онај озго. Од тебекана је било са свим лијепо. Тако!... Ваља свакад оставити за собом по мало пенђера. Ти си га, бели, оставио. А да нешто није онаквијех рсуза и у нас и у вас, ја мним, да овога не би било међу нама.... А сад, нека је лијепо здравље и аир међу нама!“ И Мустај бег ободе свога јагрза, па оде мећу своје. Тако је то било.