Е, вала, тај ће добро утувити, кад је маукао на Јастребовој главици.

— Е, бива, капетан Мићо, опет немој да због нас страда. Шјутра сви остављамо наша огњишта и наше баштине, и једини Бог зна, хоћемо ли их игда више видјети, па нијесмо ради, да на нас ико зажали!... Запријети му, да оно више не чини ником, и то је, бива, доста, рече Хусеин бег, и јаглуком превуче преко очију. И онда Турчин оде.

— А шта би послије с Мачком? упита госпођа поша.

— Ништа.... Доведоше га везана. Капетан испита све шта је било, и онда се окрете Петронију:

„Е, сад, де, лези!... Томо!...“

И Томо донесе читав снопчић дреновака, ама као да их је у теркији понео. И Мачак леже. Е, кревељио се, несрећник, као јарац, кад ногама западне у врљике.... Али и онај Тома има погану руку. Не удари ни два три пута, а онај му се лесковак