не ударе. Једном ми баш рече: „чујеш, Саватије, па нешто ми је, болан, жао ових Турака. Та овде су се изродили и њихови ђедови и њихови чукунђедови. Није ласно, болан, оставити свој завичај, своју кућу, и своје огњиште!“

— Капетан Мића био је добар, као добар дан у години, прихвати отац Вилип.

— Онаког капетана Љубовија неће скоро добити, додаде газда Јеврем Орловић.

— Он је, истина, био мало и приљут, али је хтео учинити правду, па макар и црном Циганину, рећи ће Саватије латов. Ја сам се баш десио ту, кад му оно дође стари Хусеин бег Кавадаревић. Турчин се у лицу зажарио, а из очију му сипа огањ некакве велике срдитости. Чим дође, он повика: „о капетан Мићо, одагнај оног рсуза озго с Јастребове главице — тако ти образа и поштења, твога! Испео се горика још од јутрос, па ти не смијем ни казати, шта барлија и каке ти ријечи не говори. Једва стишасмо нашу момчад, а свашта би могло