Једва сам чекао да се једном кренем за Београд. Љубовија, негда мени тако мила и драга Љубовија, данас ми је постала суморна, пуста, тужна. И тај дан дође. Мој зет Марко и моја сестра Јелица опет спремили вечеру и позвали неколико пријатеља да се мало провеселимо. И вечерало се у ћеретало се, али није могло да буде оне некадашње веселости. Моја сестра села у један буџак, па се нешто замислила. Жао јој. За читаву годину дана нећемо се видети, а, ко зна, мож’да и за више. Саватије латов у неколико пута започињао је да замеће шалу, па му не испаде за руком. Насмејемо се мало, али су то били студени осмејци, док ће од једном рећи:

— Море, знам ја, шта нама овде фали.... Нема нам капетана Миће и његове госпође Цане.... А, вала, погрешили су, што су га кретали одавде. С Турцима је умео што нико. Кад оно спроводисмо Сокољане Маломе Зворнику, он се пред њима беше сневеселио, само што му, рекао би човек, сузе