сви желимо, да се са свим опорави и да што пре у Београд дође и школе продужи.... Сад још нешто. И ја и мајка молимо вас, да нам одмах јавите, ако веселом чича Дачином Вељи буде штогод, штогод боље!... А сад? — Како би вас загрлила и пољубила она, која вас је вазда поштовала и волела, а то је — ваша

Рокса

Ово писмо нисам дао мојој сестри. Она се у два маха залета, да ми га отме. Али га ја не дадох. Понео сам га са собом. Оно ми је у даљем животу било као нека амајлија. Колико сам га пута до сад прочитао! И већ га на памет знам; али опет у вече, кад цео свет легне да почине, ја ово писмо извадим и почнем да читам. Нема ниједне речи, ни једне реченице у којој нисам открио по каку за ме малу тајну. И онда моје срце заигра.... А по некад ми се учини, да је то све гола и пуста обмана.... Некакав леден поноћни ћук духне, па ми у незнан разнесе све моје лепе, златне снове.

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца