упознај, с другама запази и спријатељи: таман сви мало куће над главом, а некаква невидљива рука — све то покида и разори!... Боже, ала сам ја брбљива! Чини ми се, ја така пре нисам била. Али нека. Ја бих се с мојом добром госпођом Јелицом разговарала од јутра па до мркла мрака, од мрака па до беле зоре. Шта је то, не знам; али тако је. Тако исто и мајка каже. Отац само ћути. Он нам једном рече: „тако ћете исто жалити и за Смедеревом. Човек се свуда навикне, упозна и спријатељи с онима, које запази и заволи: а кад дође час растанка, њему се учини, да се оно више не добија.... „Може бити да мој отац има право; али се мени чини, да Љубовију, да Љубовићу никад заборавити нећу.... Ето мене опет!... Не умем да станем!...

Па пишите нам, госпођо Јелице! Немојте нас заборавити!... Мајка ми рече, да вам пишем, да г. Стеву не пуштате, док се год са свим не опорави: а кад се крене, јавите нам. Он ће нам бар бити ближе. Ево где је Београд: а лађе иду сад два пут недељно. Отац често одлази. Он је мајци обећао, да ће га потражити — само не знамо хоће ли узети исти стан — код његовог и Вељиног газда