као прут и сва сам била у голој води. Нађем машину. Упалим свећу. Моја мајка спава. Сви спавају. На пољу гробна тишина. Ваља да је било глуво доба ноћи. И кроз ову ноћну тишину одјекну један глас: „Азурхала!“ Затим одјекну и други, па и трећи. То су се дозивали турски стражари на смедеревском граду. После нисам смела легати све док није свануло. — — — — — — — — — —

Сад да вам попричам како смо путовали. То сам вам обећала, и то обећање радо испуњавам — мојој доброј госпођи Јелици нарочито....

Кад смо отуд пошли, можете мислити, како нам је било жао. Мени особито. Наш је растанак дошао са свим изненада. Мене обузе нека неодољива туга, и то туга, помешана с неким неразговетним страхом. Као да сам све, што је души и срцу моме најмилије, оставила тамо. Има пуно лепих успомена, које су везане за моју милу Љубовију. Ја сам тамо провела своје детињство.... Ми тамо остависмо толике наше знанце и пријатеље.... Баш је овај чиновнички живот, чергашки живот!... Где омркне, ту може да не осване. Нигде да се скраси. Таман ти једно омили, с људима се