кад се сетим онога вечера. Мајка је, вели, одавно опазила, да није добро.... А кад оно иза софре скочи, и јурну на поље, вичући: „ви ме сви варате!“ ја сва претрнух. Сиромах газда Степан! И он је изгледао блед и поплашен. Чули смо, да су га одвели некуд у манастир. Отац каже: њему нема лека. И ђед чича Дакин тако је исто прошао. У пола би ноћи дочеп’о свој џевердан, па би полетео на поље, вичући: „хоћу да вратим Бушатлијину војску, да нам децу не покоље и мал не заплени!“ И тако је једне ноћи одјурио чак Сакару и ту с Галичеве стене скочио у Дрину и удавио се. То је оцу казивао сам чича Дака. Кад нам је то отац испричао, целу сам ноћ провела као у неком страху и бунилу. Таман склопим очи, а Турци захалачу и к’о хоће да нас заробе; а писар Јова на, своме кулашу лети око нас и брани нас.... После као чујем, како хучи Дрина: надошла, па носи дрвље и камење, док ће мимо ме, сва разбарушена, пролетети несрећна Вељина мајка. Неко нам каза: „оде за Вељом!...“ После к’о и моја, мајка дотрча и викну ми: „ти спаваш, а њега однесе Дрина.“ Да ли се и то односило на Вељу, не знам. Знам само то, да сам скочила. Цептила сам