Отишао је у срез. И ја и мајка гореле смо у нестрпљењу, да час пре сазнамо, шта нам пишете; а дана није било, кад нисмо о вама говорили.... Несрећа, која је снашла кућу чича Дакину и која је хтела главе да дође вашега брата, непрестано нам је пред очима.... Моја мајка узела писмо, па га окреће: „Боже, шта ли нам пишу?“ вели она. И онда тек одвали печат!... „Бога ми, ћери, ја не могу да чекам твога оца. Бог зна, кад ће он из среза доћи. Он је сад заокупио из општине у општину. Хоће да се упозна с народом.... На, читај,“ рече ми она.

О, драга госпођо, а шта да вам к’о кријем?... Лепо су ми руке дрктале, кад узех писмо. Бојала сам се нечега, а и сама не знам чега. Али како смо се и ја и мати обрадовале, кад видесмо, да је за г. Стеву свака опасност прошла. Бог је велики и милостив. Него с друге нас је стране растужило, што нам г. Марко јавља, да чича Дакином Вељи ништа није боље. Не зна се, ко више да се жали: да ли он и младост његова, или она несрећна мајка његова и онај добри чича Дака. Јединац син, и то онако мудар и паметан син, па да их та несрећа снађе!.. Мене, чисто, и сад језа обузме,