и душу, кад угледах кућу Вељину. Чинило ми се да је пуста....

Баш онај дан кад сам се хтео кренути за Београд, сестра ми приђе, смешећи се. У руци је држала једно писмо. Окреће га и загледа. Она није знала да чита. Па опет се чинило, као да хоће да погоди од кога је. Она ће ми тек рећи:

— Ово је писмо од капетанове Роксе?. Мене подиђоше мрави. И све ми се учини, као да осетих из дубине онај жиг у глави. Срце ми поче да лупа.

— На, отвори га!... Ово је одговор на Марково писмо.... Де, шта се снебиваш?!...

Ја га узмем. Отворим га. Јест, од њих је. То је казала прва реч: „Смедерево.“ Оно је гласило:

„Драга моја госпођо Јелице,

Како смо се ја и мајка обрадовале, кад смо добиле писмо од г. Марка. Отац није овде.

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца