Ето, сад нам се и душмани могу светити; а Бога ми, синовче, ако коме не учинимо каква добра, — зла, за цело, не. Ја и хоћу да се овако по који пут осечем на каку рђу или нерадина, али мој бата — никад. „Немој викати, човече! Ако не мо’ш тешити, немој ни цвељати!... Оне, које је притисла рђа и немаштина, шта ћеш им ти још озго!... Пред бедом и невољом увек је прст божји. Немој пред њим затварати врата дома нашег!“ рекао би ми. — И чинили смо и чинимо, синовче, сви колико се може и колико је Бог дао.... Па, ето.... И газда Степану се напунише очи суза.— — — — — — — — —— — —

— Па, синовче, кад пођеш за Београд сврати мало.... Кад моји тебе виде, као да виде и нашег веселог Вељу.... Хеј, мој јадни Вељо! рече он, а глас му се изгуби на међи дубоких уздаха и тешког угушеног јецања.

И ја им не свратих. Просто, нисам могао од бола, који ми стаде стезати и срце