— Па наш Стева.

— А јес, очију ми!... То је оно ишчуђавање!... Они су мислили, ти си весели Веља, погледа у ме моја сестра.

Сад је и мени све било јасно.

Једнога дана посетио нас је и газда Степан. Ишао је да лучи свиње, па нарочито свратио да ме види, а већ су сви чути да ми је боље.

— Е, синовче, Богу хвала, кад сам те само видео, да си се предиг’о. Бог је опет добар. О, да знаш, како нам је свима било, кад те она несрећа у нашој кући снађе. Ми те звали, па да под кровом дома нашег изгубиш главу!... Ово што је нашу кућу снашло, не дао Бог ником, па ни нашем најгорем душману! Да смо децу клали, да смо цркве палили, па би ово опет била превелика казна божја!... Шта је, не знам, али је ово голема несрећа за нашу кућу.

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца