би. За то и ја дођох да вас замолим, да му дате пасош.

— Дакле и ти си ђак?

— Јесам, господине.

— У којој си години?

— Ја сам још у гимназији. Ја сам мало старији пошао у школу.

— Е, Бога ми, да није било твога пасоша, она би ти двојица прошли као Јанко на Косову. О свему се опет Бог стара, рече управитељ доста тронуто и зазвони.

— Кажи Луки нека овоме младићу изда пасош, рече он жандарму, који се на врата помоли. — — — — — — —

После једног сахата већ бесмо у Макишу. Совро сиће с насипа, па удари преко ливада. Пут беше углачан — као тепсија. Летели смо, а нисмо ишли.

И онда Совро запева својим лепим, звонким гласом:

„Равно поље, криво ми је на те, Што мој драги отиде низа те!...

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца