да је данас прошао кроз чаршију чича Дакин Века и то сам самцит, и како га је сва чаршија гледала. Повели га, вели, манастиру, а он се отме и за ноћ прекрха преко Медведника, Бобије и Торника, па дојури на Љубовију, а није ни ударао на своју кућу.... Неки су, опет, причали, да се није путем отео, већ онда, кад му је почео да чита отац Партеније, игуман манастира Боговађе, молитву св. Василија Великог.

Моја сестра, престрашена погледа у ме.

— Срећа је те се и ти ниси с њим сусрео! повика она.

— Шта, зар си ти излазио данас у чаршију? упита мој зет Марко.

— Излазно сам.... Ишао сам чак до великих јањева.

— У које доба дана?

— Па тако пред вече.

Мој зет прште у смех:

— Па то је он био.

— Ко он? упита моја сестра.