на коју страну?... Исто је тако и са мном било. Кад сам полако ишао чаршијом, почели су да извирују из дућана и да гледају за мном. По неко отрчи унутра, и мало после, ето га, вратио се, па ме зачуђено гледа, баш као да сам пао из облака, и тек видим по две три главе, како једна иза друге вире. Кад сам се вратио, тако исто. И на прозорима су се могла опазити радознала лица. То су биле лепе женске главе. А кад сам им се приближио, оне од једном некуд штукоше. Оволику радозналост, просто, нисам могао разумети. Кад се кући вратим, ја то све испричам сестри. Она се само осмехну.

— Па чули су шта је с тобом било и како си о длаци остао, па кад су те сад, видели, они се, да боме, чуде. А многи је за те чуо, а није те ни видео. Томе се немој чудити.

Али кад у вече дође зет Марко, он нам поче причати, како је чуо од неких Љубовиђана,