се хтели кренути, сви су дошли да те виде. Ти се беше, истина, мало смирио, али си био блед као смрт. Ми се опростисмо и једно друго оросисмо врелим пријатељским сузама, — рече моја сестра, а очи јој се напунише суза. И мени би веома тешко, дође ми да заплачем. Ја се окренем дувару.

После овога почео сам се брзо опорављати. И школске ферије беху се већ примакле своме крају; али сам био још слаб и изнурен. Кад би се по који пут из кревета дигао и пошао преко собе прозорима, опазио бих неку малу несвестицу. Тек ми помили патос испред очију. Ове се несвестице највише плашила моја сестра. Бојала се да ми опет што не погорша. С тога ми још за дуго не даде ни у авлију да излазим. За Београд није било ни мислити.

Једнога нам дана јавише, да су кукавног Вељу одвели у манастир Боговађу. Ништа му није боље. По сву ноћ се с неким

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца