тражио капетана Мићу, да му се при руци нађе. Они се знају још од ђаковања.... Дали су му и класу.... О, то су добри и красни људи! Не зна се, које је од кога боље и милостивије. Сваки су дан долазили. Госпођа капетаница од некога чула, да у В. Зворнику има некакав искусан хећим — Грк. Бога ми, она навали на капетана Мићу, да он сам оде и доведе га.... „Ти, рече, умеш лепо с Турцима, а и грчки знаш, па томе Грку кажи све шта је и како је.“ И капетан је послуша. Одмах, сутра дан, спреми се за пут, узе од писар-Јове кулаша, па с пандуром Томом оде. Како су радили не знам, али их ето с хећимом одмах други дан.... Ох, како ти је онда било! Не смем ни да ти кажем. Оних мука и оног твог јечања не дао Бог ни најгорем душману! Али Бог је велики. Он нас је погледао својим милостивим погледом.... Капетан Мића није хтео да оставља своју породицу да се после сама мучи овако далеким и доста незгодним путовима. Кад су