Не знам како се то једном поведе реч о капетану Мићи, док ће моја сестра рећи:

— Марко, одмах да им пишеш! Још данас! Кажи им: Стеви је, Богу хвала, са свим боље. Њима ће, знаш, свима бити мило.

Ја је погледах. Она ме је разумела. Осмехну се. Жене су једине, које су у стању да завире у најсакривеније тајне душе наше, које су кадре да чују и осете сваки откуцај срца нашег.... Моја ме сестра стаде миловати по образу, а онај јој се осмех непрестано лепршао на уснама. И онда ће ми рећи:

— Па ти, смиље моје, и не знаш, да су нам капетана преместили у Смедерево?

Мени се учини, да се она соба окрену око мене....

— И они су се већ и одселили? упитам, а нека ми туга поче стезати груди.

— Јест, одселили су се. Капетан Мићи је наређено, да одмах иде. Турци ерлије, хоће да се селе, па је окружни начелник нарочито