соби. А кад нам се једном сусретоше погледи, он се, чисто, трже — као да га нешто опржи. Зину. Закоцаћи главу и стаде ме мерити, као оно кроз наочаре.... И онда поче према мени да заузима чудновату позитуру. Лепо сам опазио, како се скупља и намешта — као мачка кад миша опази. И он се, као дивља звер, устреми на ме. То би у трену ока. ~ Ја само могох викнути:

„Вељо!...“

И то би све. Испред мојих очију севнуше светлаци.... Севнуше и — угасише се. Учини ми се, да ме нешто обли — као блага млакушна киша. И то ме поче да дави. Смрче се.... Испод мојих ногу као да неко измаче земљу, и ја се отискох у један мрачан, бескрајан понор. Кроз ову тмину промицаху бледуњаве сенке: видох моју браћу.... професора математике.... Петронија Пивљака.... качицу кајмака.... Вељина мајка сину гологлава и разбарушена.... Једна врата широм отворена.... На њих умаче Пеладијин Пера.... писар Јова пролете