На шта ме, болан, наведе?!... Чуј!... Опкољени смо!... Опкољени!!!...

Ја ни сад не знам, шта ми би, те му рекох:

— Бежимо!... У собу.... Брже!!...

И он ме послуша. Пусти ми руку. Пођосмо. Он иде, али се једнако обзире. Кад у собу уђосмо, он само одукну. И онда лоче по соби живо да хода. Нешто је у себи шапорио. Очима повлачи као да нешто тражи. Не. Као да вреба. Из очију му је зјапио некакав суманут страх; а лице му се развукло у једну надземаљску ругобу. То беше нека врста церекања, што се руга, и режања, што уједа. Мене поче страва подузимати. Дао бих читав свет, да му несрећна мати не бане на врата.... У свакој секунди, чинило ми се, да постаје немирнији и усплахиренији. Ходао је, застајкивао је, обзирао се, зверао. — И једном срљну и нешто зграби испод астала. И онда нешто промрмља. Ја као да за њ и не бејах у