те ватре даље, то по вас боље, окрете управитељ оним веселницима.

— Хвала вам, господине! уздахну рањеник, па се окрете газда Милу:

— А сад — збогом, пријатељу!... Да вас, мало пре, сам Бог од некуд не посла, над нама би се извршило једно страшно, једно срамно дело. И ја не бих смео после оне срамоте ни сахата живети.... Ви сте спасли част нашој кући, понос моме оцу и мојој мајци, а мени — живот. Збогом!...

— Збогом, мој лепи газда! рече онај у сељачким хаљинама, а очи му беху пуне суза — — — — — — — — — —

— А шта ви чекате? окрете се мени управитељ, који као да ме тек сад смотри да сам ту.

— Ама, ето, господине, прихвати реч мој газда Миле, овај мој укућанин пошао својој сестри и зету на Љубовију, па сметнуо с ума, да извади пасош. Кола га већ чекају. Сад да тражи свога директора, или да се обраћа општини за уверење — одоцнио