трага. Само се црни земља црна, црнило им се, да Бог да, — и на слави и на свадби!

— Немој клети, човече! повика чича Дака, готово срдито.... Ето ти ових људи, па нека ти то увиде!... Платиће, ја шта ће.... Баш су ми ови Милосављевићи тежи од свега осталог села!...

— Е, вала, чича Дако, ако им сад не буде суда, онда ми не остаје друго, него с оном сиротињом да бежим у свет!... додаде онај, што му је штета учињена.

Мони се учини, да Веља од једном застаде. Стаде грицкати нокат малога прста. Гледа преда се. Замислио се — онако, као кад ко нешто премишља. Загледао се у некакав предмет, али је тај предмет неодређен. И онда се одједном окрете. Ухвати ме за руку. Стеже — као гвозденим клапнама, па закрешта:

— А, јеси ли сад чуо?!... Ево их свију!

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца