Њу је моја сестра умела мајсторски да умеси. Тако су је исто звали и капетановој кући. И Кића ме остави. Он отрча за њима. И он воли да гледа кад се пита меси. Али он још нешто више воли: да гледа кад се пита сече. Његово парче мора бити прво. Кад овако има пите о ручку, он и не руча. Он само пите руча.... Под великим орахом већ почели да постављају. Дебео хлад, а озго од сокојских брда по мало ћарлија ветрић. И јагње је крцкало поред ватре. Окреће га Живанчић. Беше се сав зајапурио. С једне стране јара од ватре, а с друге илинско сунце.

Газда Степанов се глас чуо доле под кућом — у подруму. Зна се и зашто. Подрум Смиљанића није никад без вина. Чича Дака стоји на капији с неким људима. Један му се тужи:

— Ето, они ме, лепо, сатрше. Ово се више од њих не може живо остати. Да само одеш до њиве у Алијином кључу — заплакао би се. Од муруза нема више ни