пси се искупили, па машу репом. И њима нешто мило. По неко тек онако за ништа лане.... Совра изнео празне зобнице. Загледа у њих. Види се, да су коњи све до зрна позобали.... Газда Степан викну:

— Јаблане!... Де, шта учини?!..

Јаблан се одазва:

— Сад, сад!

И не прође много, а Веља ће нешто живље упитати:

— А куд оно оде ЈабланУ

Ја устанем и погледам кроз онај разбијен прозор. Јаблан беше већ избио на насип. Узјахао зеленка, па оде све у касу... Оде пут Љубовије. —

— Ја сам замолила газда Степана, да каже Јаблану, да оде на Љубовију до мога Марка... Да му каже, да је мој Стева дошао, одговори Вељи моја сестра и руком ме помилова по образу. — — — — —

Пред сам ручак изађосмо опет сви на двориште. Иконија одазва моју сестру. Све ми се чини да се ствар тицала пите гужваре.