Кад ’вако куд пођемо — ми свуда имамо својих људи.... У Ваљеву код Дике, на Убу код Јовице Обренова, у Обреновцу код Обрада Ћука, а у Београду некад код Поливака, а некад код нашег газда Мила....

И онда би се опет зачудио, како смо могли за дан стићи из Обреновца до у Царину.

— Е, али то Совра вози! прихвати Веља и благо се осмехну.

— О, Боже, и мајко божја, развесели сваког, па и нас! прошапта један глас иза мојих леђа.

Ја се окретох. То је била Вељина мајка. Дошла опет, па стала, да се наслуша нашег разговора.

А Кића век није од мене ни одмицао. Три четири пута улазила је Иконија и очима на њ. Зове га, да му нешто каже, а он усуче главом и вратом. Неће. — —

По целом дворишту опажало се живо кретање. Под шупом се реди јагње. И