И Вељима мајка, мало мало, па нам дође. Један зрак наде блистао јој се на лицу и у очима. Не зна шта да почне од радости. Три пут нас је питала, да нисмо гладни.

— Ручак неће тако одмах бити, а ви од јутрос ништа нисте окусили.... Могло би се, на брзу руку, попригати које пиле на младом кајмаку; а има, рече, и врућа млека.

Ми смо се били решили, да не кваримо ручак. — — — — — — — — — —

Ја сам с Вељом излазио и у авлију. И сва се кућна чељад разведри. Једна божанска зрака, рек’о бих, обасја цео овај честити дом. То беше нада у Бога, да ће се опет све на добро окренути. И чича Дака се, просто, разраколио. Двапут ме је питао за Обрада Ћука.

— Ето, рече, и он је старином ту испод Баурића. Ми један за другог питамо, па да смо на крај бела света.... Нема, децо, без пријатеља и добрих знанаца ништа.