седели смо с њим у соби. Она му заустави крв и привеза ране на рукама, непрестано шалећи се и причајући нам којешта. Каза нам, како је писар Јова, сад о прошлом Божићу, у највећем трку, пао са свога кулаша. А кулаш, рече, стао — као укопан.... Писар Јова скочио, узјахао кулаша, па опет у трк — ама као да ништа ни било није. После нам оде причати, како се Саватије латов непрестано и сад кошка с Турцима из Босне и једнако им доказује, како је кнез Михаило већ углавио са Султаном, да нам преда Босну. А Турци само одговарају: „Е, валах, Сабатије, баш то, бива, не море бити!... Босна, болан, није ни везен јаглук, ни јабука сенабија, да се коме на пешћеш даје!.... Јами, јами, Сабатије, немој ту којешта манитати!... Што бити не море, не море!...“

Стрина Илинка, у два маха, улази у собу и доноси нам још ланених крпа за завоје; али оне нису више требале. Вељине руке биле су завијене.