јава није ништа друго, до један варљив сан. Наша је душа видовита, али онда, кад сања.... Има пуно момената, кад она узлети на једну божанску узвишицу. Она се ту освести, јер се ту осветли. Али она има и своју ноћ.... И она има своје несвестице. И кад она посрне, кад она падне, она се обре у тој ноћи, у тој тами — на дну дна вечитог заборава. И ако — кроз густе слојеве мрака по кашто и сине по који зрачак божанског видела, то буде колико да се обасјају оне паклене немани, што се по овој језовитој тмини смотавају и размотавају. — — — — — — — —

Таман хтеднем да пођем Вељи, а неко ме ухвати за рукав и полако рече:

— Ако Бога знаш, немој му ићи сам!... Хајдемо заједно! То је била моја сестра Јелица. — — — — — —— — — —

Веља се беше са свим умирио. Био се чак и расположио. Слабо бледило на лицу и нешто мало помућене очи још беху остаци његове тешке бољке. Ја и моја сестра