с браћом? Измири ли их — или их подели? Збиља, јеси ли добио моја писма? Што ми не одговори — бар с две речи?... Што си стао ту? Хајде ’вамо у собу. Мени не даду на поље. Веле — слаб сам; а мени баш није ништа. Мало ме боли глава. И то је све.... Ко те је довез’о?... Совра?... Знам. Он је и мене довез’о. Добро вози. Бар ће нас одвести до Љубовије.... А, гле, где сам се ово огреб’о? окрете од једном и стаде загледати у своје крваве руке.

Има једна виша тајна, у коју се, по кашто, повуче душа наша. То је нека полупрозрачна копрена, кроз коју она види своје праисконско порекло.... Има пуно ствари што их ми назиремо, али их не видимо. Ми живимо, али у неком буновном стању. А има једно стање душе наше, кад је пред њом све видније, све разговетније. Изгледа, да и она има и свој сан и своју јаву. Оно што је нама сан, то је њој јава; а наша

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца