— Сине, Вељо, ево твоје мајке!... Не бој се!...

Она глава само се исправи. Не гледа. Зјапи. Из ње је куљао некакав мрак. Из руку му је лоптила крв. Беше се грчевито ухватио за доњи остатак ћерчива. Изгледао је, као мачка, која вреба миша и намешта се, да на њ скочи. Хтео је да искочи на двориште.

Ја му приђем.

— Вељо, шта је то, болан?!.. Зар така дочекујеш твога Стеву?!.. Имаш поздрав од газда Мила и газдарице Јеле.... Срета Шеврљуга триста чуда, што му се не јавиш....

Он стао па ме гледа. Његова се уста почеше склапати, а лице преливати у једно обличје што буди сећање на нешто што нам је мило и драго. Гледао ме је за неколико тренутака, па ће од једном окренути, са свим мирно — као да ништа било није:

— Ене, зар и ти дође?! А шта учини