остала будна. Она је чула неки шумор пред кућом, чула, па скочила. Ишла је — час брже, а час лакше. Као да је нешто ослушкивала. Ја јој пођох на сусрет. Она ме угледа. Готово полети. Паде ми око врата, а од себе не даде јава.... То беше више сенка, а сенке су неме. Груди су јој се дизале и спуштале, док од једном удари у дубоко јецање:

— Сине мој.... ти дође!... Јеси ли видео мога Вељу?... Он једнако за те пита!... Боже, смилуј се на ме грешну!...

И у тај мах звекнуше окна на једном прозору гостинске собе. И окна и ћерчива искочише — као да су била од паучине. На прозору се указа једна разбарушена глава. Беше зинула и — занемила. Она два ока светле неком потмулом ватром. Црте на лицу развучене у некакав самртан страх, помешан с неком врстом дивље освете. Вељина мајка полете прозору. Иконија врисну, као да је на гују стала.