Управитељу букнуше образи. То беше неко унутрашње застиђење. Он се замисли. После дочепа она акта. Нешто записа на њима. За тим удари у звоно.

Један жандарм ошкрину врата.

— Зовиде ми.... онога.... Перишу! рече неким гласом, пуним руге и гнушања.

Мало после, ето ти г. Перише. То је био онај исти што је мало пре извршивао оне пресуде.

Он стаде као укопан. Ни у кога није гледао, већ право у управитеља. Ја, нешто, погледам, и видим да му се лепо ногавице од панталона тресу.

Управитељ устаде. Промери мало извршиоца. Хтеде му нешто рећи, па опет застаде. Узе са стола онај акт, па му га пружи. Извршитељ прими акт. Она му се хартија тресла у руци. Био се престравио.

— А сад — кући! Видите, власти су што и жива ватра, неког огреју, неког опеку, а по неког жива сагоре.... Што од