— Овде је, рано моја, и госпођа Јелица. Нека јој Бог да здравља! — Да ње није, не знам шта би било и од наше веселе Кадивке. Тако је звала Нелину мајку. Хоће жена, просто, да пресвисне. Ово је трећа ноћ, како око на око није свела, те је јутрос госпођа Јелица на зор одведе — да мало прилегну, те да се, јадница, мало мало, одмори....

— А кад си, синко, из Београда? приђе ми опет чича Дака. Сад се мало као прибрао.

Кажем му.

— Богме, добро сте стигли! Далеко се измак‘о Београд, клети!... Де, децо, шта сте стали?!.. Дете, горе под велики орах! Изнесите простирку и који јастук. Да се човек мало одмори....

Али у тај мах зашушта нешто преко дворишта, зашушта као невидљив шум. То је била Вељина мајка. Она није ни спавала. Умор беше савладао тело, али је душа